Ručak. Svi side za stolom s pridnjim u koritu. Iva se dobrano satrala da priredi gozbu za Matu, sina i njegove (nevista je morala na jutarnju ćakulu pa nije stigla skuvat), svratila i svekrva da vidi šta se to krčkalo u loncu (naravno, ne miriše ko njeno), dičica manitaju oko stola uz babine molbe “ajde diko sidi, skuvala baba juhu, pa malo izidi”. Mate se uspuvano diže s kauča već vidno uzrujan jer je ručak u podne i 6 minuta,a ne u podne točno kako Gospod Bog zapovida. Dubokim glasom upita “Ive bogareti di je vino”. Iva tonom sluge pokornog odmah mane rukom za bocunom i trk u konobu. Očenaš se izmoli ko nabrajalica- moraš što prije doć do amena jer ne smiš puno razmišljat šta moliš da ne bi rebro izletilo iz tepsije ili pršćavac nestao iz juve. Uspuvana Iva odloži bokal i uvati kaciolu. “Ive bogareti ima li išta kruva?!” Kaciola ostane u loncu, Iva je već nad daskom i riže kruv. Nevista broji krumpire na tanjuru jer 10 manje deblja od 11. Dica čekaju babu da pune u kašiku jer je juva vruća. I kruv na stolu (ispod sača, jutros ga Iva prid zoru prećala), gazdarica stavila juve u tanjur. Kalapaju pijati, srka u punom jeku, Iva moli unučiće da pojidu još po jednu kašiku za babu. “Ive oće li to meso”. Po tanjura juve ostalo, Iva diže sa stola i trk u dimnu kužinicu po tepsiju. Stiže veliko finale. Narizano meso, ima svega od kokošiju što je Iva uzgojila,zaklala, pa to teleta koje je ko pravo čeljade držala. Ližu se prsti. Neće Iva rebro – voli ga Mate, ma neće ni prsi – voli ih sin, neće ni batak – vole ih dičica, ma uzet će malo krila i krumpira da se svi naidu, nema veze što baš sve to voli i gladna je. Tepsija polizana, svi se dižu od stola, koji sretni koji nesretni, ali siti. Nevista broji kalorije, dica se ljute jer moraju na popodnevni spavanac, sin gleda na sat da ne okasni na buće, Mate se još više uspuvan gega do kauča i štroca na daljinskom ne bi li naiša na neku utakmicu da zgodnije ubije oko, svekrvu već kiselina ubija. Iva kupi sa stola, pokušava neklapat sa suđima da ne omete skoro usnulog Matu i krajičkom oka gleda jesu li svi otišli da i ona legne i odmori prije nego ode u loze. Đavlu, razmanitale se da ih od sramote ne možeš gledat, triba to povezat. Neš ti 4000 komada. Malo po malo. I obredi Ivka sve. Taman ispruži desnu nogu kad opet onaj glas koji je spasio onog dana kad se udala za njega “Ivka bi li no mi mogla dat nešta slatka?!” A ona u sebi pridade đavlu i sebe, i popodnevni odmor, i Matu i ručak i loze i taman kad joj vika bude na vr’ jezika , prikrsti se i prikori sama sebe za zlo na koje je pomislila. „Sram me bilo, Bog mi ovo sve da.“ I zdravlje da mogu Matu, i sina, i unučad i loze, a ja ‘vako. U nedilju ću pratru na ispovid. Digne se, ode zamutit slatkog, posluži Matu, zaveže travercu, napuni džepe kapučinom i ode u loze.
