Kultura bez granica: Žene imotske krajine i Imotska Pjaca
U ovom izdanju emisije Kultura bez granica donosimo dvije zanimljive teme iz bogate prošlosti Imotskog.
Prva tema je posvećena imotskim ženama uz jednu lijepu pjesmu Gordane Radić.
Druga tema nas vodi kroz zapise iz knjige Imocke priče autora Borisa Pervana o Imotskoj Pjaci.
Nepresušan izvor svih ovih zanimljivih tema je facebook stranica Jagul wine cellar.
Više poslušajte u emisiji Kultura bez granica:
Žene Imotske krajine, zmijavačke, runovićke, prološke, vinjanske ... grmarice, drvarice dolazile su sve do kraja 1970-ih godina u Varuš s brimenom drva za prodaju i u njemu nosile brime svoga teškoga života…
ČETIRI ŽENE
Četiri žene
Četiri zida
Četiri čoše kuće plemenite
Razgovaraju kako će razmijeniti četiri naramka drva za četiri ruke kruha
Ne smetaju im zakrpe na kotulama i opleścima
Bijele im se bluze
Na prsima Na nogama im prašinom svetom posuti opanci a lica okrunjena crnim maramama
Bože, koje li su I lijepe li su
I čije li su svjetlosne memorije
Iskoračile Gdje li je Meštrović da ih se nakleše
Četiriju kraljica do nezaborava
Gordana Radić (2024)
IMOTSKA PJACA Kad prođeš pored Šjora Aličine kuće i proviriš ispod volta, prid tobom se prostire najstarija imotska sredina Pjaca. Na Pjaci je bilo dosta butiga, od svake robe, razni obrtničkih radnja, a Imoćanima će ostati uvik u sićanju ustanove i butige šta su tu bile iza Drugog svitskog rata, kada su na vlasti bili, kako naš svit kaže: partizani. U prostoru di je puno vrimena bio Varteks, za prosvićivanje naroda, Narodni vront, kako se zvala jedna društvena organizacija, smistio je Čitaonicu narodnog vronta. Brigu o čitaonici i redu u njoj vodio je penzjonirani bivši filanac šjor Kajo. Tu u tišini, mi smo čitali Slobodnu, drugovi su morali čitati Borbu, pop iz Glavine je čita Pulitiku. Sve je bilo lipo i išlo je kako triba, dok se bidan šjor Kajo nije malo razbolijo na živce, pa se Čitaonica, umisto mista tišine, di se čulo samo šuškanje novina, pritvorila u misto imena svoga osnivača: postala je prava narodna vronta. Šjor Kajo je maršira po čitaonici i neprestano ponavljao: „U kratko vrime, ovde će se zavesti red i disciplina." Više niko nije čita novine, a misto u čitaonici bilo je teško uvatit, svi su letili u čitaonicu slušat šjor Kaja, koji je dnevno pojačava svoju ratnu retoriku i sprema narod za narodni vront. Sićam se šjor Stipice. On bi na svojoj postolariji napisa „Dolazim odma", skinijo bi traversu i odletijo u čitaonicu držat novine prid očima. Bilo je i nepismeni u čitaonici, jer zafaljujući šjor Kaju, „čitalo se" priko norme. Stare, pročitane novine, šjor Kajo je prodava na kile. Nako izlizane bile su zgodne za igjenske potribe. Bilo se puno lipše obrisat njim nego kamenom ili listom kupusa, smokve ili loze…..U kuću dr. Mile Vukovića, na katu, smistila se druga kulturna ustanova: Razglasna stanica. Zvučnike je imala na toj kući i na Pazaru na Milinovića kući. Kad bi uvečer Vican zapalijo motore, pa bi dolla struja, odma se zatim palila i razglasna: slušale se visti, ili bi se sluša prinos utakmica od Ajduka. Ako bila koja važna utakmica, Vican bi zna i ranije upaliti motore u Centrali, pa bi slušali beogradskog reportera Radivoja Markovića, koji bi svojim promuklim glasom zna prenosit: „Trenutna situacija, loptu ima Vukas, dodaje Frani Matošiću..."…..Priko puta kuće dr. Mile Vukovića, ispod Betuna, bilo je kino Sloboda. Ta kulturna ustanova pokretnom slikom i tonom upoznavala je Imoćane o kulturnim događajima u filmskoj umitnosti u svitu i a državi, a uvodnim žurnalima se prenosilo u slikama šta se dogada kod nas i u svitu. U Imotskom je i prije dolaska struje bilo kino predstava. Bile su to predstave bez tona, a prikaziva bi filmove neki Mate, koji je ima malo izraženije kosirice, pa se i kino po njemu zvalo kino Mate Kosirice. Na Pjaci je bila čuvena brijačnica šjor Tona. Tu se bistrila pulitika, tu se ćakulalo o svim imotskim događajima, koji su bili, ili koji nisu bili, a planirali su se i budući događaji. Lovački priča nije falilo. Svraća je tu čuveni lovac Jozo Težulat, postolar Mate Brekalo, doktur Đajić, a i svi profešuri što su dolazili na imotsku školu, po kazni, iskajati svoje grije šta su ih učinili za vrime one države Rvacke. Nisu imali grija da završe u Gradišku, a Imotski im je bio dostojna zamina za te kazamate u Gradiški, da okajaju svoje rvacke grije. Profešuri: Dobrenić, Kozina, Ante Ujević i njegova dica bili mušterije šjor Tona.
Boris Pervan (2025) Imocke priče/Imotska Pjaca - dijelovi teksta
